Između globalne agende o dostojanstvenom radu i srpske realnosti „ekonomskog tigra“ u kojoj rad često ne garantuje ni puko preživljavanje
Ovaj kraći esej o dostojanstvenom radu započinjemo pitanjem: Može li jedno društvo, bilo koje, biti bogato ako su njegovi radnici siromašni i poniženi?
Verovatno najadekvatniji odgovor nalazimo kod Huana Somavije (Juan Somavía), čileanskog diplomate i tvorca savremenog koncepta dostojanstvenog rada: „Rad je više od pukog načina da se zaradi za život. On je izvor ličnog dostojanstva, porodične stabilnosti i mira u zajednici. Ekonomija koja stvara poslove, ali uništava ljudsko dostojanstvo, vodi društvo u samouništenje.“
Dakle, ako je rad temeljno uporište i individualne i šire društvene stabilnosti, kako to da je u savremenom svetu, u već poodmaklom 21. veku, sve više ljudi koji svojim trudom ne mogu ili jedva mogu da obezbede elementarnu egzistenciju?
(Ne)dostižan cilj čovečanstva
U zvaničnim međunarodnim dokumentima dostojanstveni rad (engl. decent work) primarno se definiše prema standardima Međunarodne organizacije rada (MOR) kao „produktivan rad muškaraca i žena u uslovima slobode, jednakosti, bezbednosti i ljudskog dostojanstva“. Tako ga je 1999. godine, na 87. zasedanju MOR-a, koncipirao tadašnji generalni direktor ove najstarije specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, već pomenuti Huan Somavija, u svom istorijskom izveštaju „Dostojanstveni rad“.
Somavija je prepoznao da globalizacija i ekonomske promene krajem 20. veka donose sve veću nesigurnost za radne ljude. Njegov cilj je bio da stvori jedinstvenu, lako razumljivu i snažnu krilaticu koja će spojiti ekonomske ciljeve (zapošljavanje) sa socijalnim ciljevima (ljudska prava, zaštita i dostojanstvo).
Od te 1999. do danas, smatra se da dostojanstveni rad podrazumeva da zaposlenje ne treba da omogući samo puko preživljavanje, već i kvalitet života, lični razvoj i socijalnu integraciju. Prema agendi MOR-a, koncept dostojanstvenog rada detaljnije se razrađuje kroz četiri ravnopravna i povezana stuba:
- Otvaranje radnih mesta i zapošljavanje, koje podrazumeva produktivan rad koji donosi pravičnu zaradu.
- Poštovanje međunarodnih standarda rada, što uključuje slobodu udruživanja, kolektivno pregovaranje, eliminaciju prinudnog i dečjeg rada, kao i ukidanje diskriminacije.
- Garantovanje bezbednih i zdravih uslova rada, adekvatnog radnog vremena, kao i socijalne sigurnosti za radnike i njihove porodice u slučaju bolesti, invaliditeta ili starosti.
- Sloboda radnika da izraze svoje stavove, sindikalno se organizuju i ravnopravno učestvuju u donošenju odluka koje utiču na njihove živote kroz socijalni dijalog između vlada, poslodavaca i sindikata.
Nabrojane temeljne pretpostavke dostojanstvenog rada veoma koncizno i jasno objašnjavaju zašto su UN 2015. godine u globalne ciljeve održivog razvoja (Agenda 2030) uvrstile inkluzivni i održivi ekonomski rast, punu i produktivnu zaposlenost i dostojanstven rad za sve. Tako je nastao Cilj održivog razvoja 8 pod nazivom „Dostojanstven rad i ekonomski rast“. UN su time poslale jasnu poruku: ekonomski rast koji ne stvara dostojanstvene poslove je neodrživ i štetan.
I Evropska unija naglašava pravo na dostojanstven rad u svojoj Povelji o temeljnim pravima (Charter of Fundamental Rights of the European Union). Ovaj pravno obavezujući dokument, koji objedinjuje sva lična, građanska, politička, ekonomska i socijalna prava građana Evropske unije, definiše pravo svakog radnika na radne uslove koji poštuju njegovo zdravlje, bezbednost i dostojanstvo.
Iz navedenog sledi da se danas u međunarodnom pravu dostojanstven rad ne posmatra samo kao ekonomski parametar ili pravna obaveza, već kao ključni preduslov za socijalnu pravdu, iskorenjivanje siromaštva i održivi razvoj društva. Nažalost, realnost je potpuno drugačija. Svedoci smo ekspanzije ekonomske nejednakosti između država i regiona i nezapamćenog socijalnog raslojavanja čiji je rezultat to da sve manje ljudi kontroliše sve veći deo bogatstva. Prema najnovijem globalnom izveštaju organizacije Oxfam pod nazivom „Odupiranje vladavini bogatih“ (Resisting the Rule of the Rich), samo 12 najbogatijih milijardera poseduje više bogatstva nego cela siromašnija polovina čovečanstva (više od 4 milijarde ljudi). U kakvom to svetu živimo i kako u svekolikoj nejednakosti pričati o dostojanstvenom radu?
Dostojanstven rad u Srbiji?
Zakonodavstvo Srbije primenjuje standarde MOR-a direktno i indirektno. Podsetimo da član 1. Zakona o radu eksplicitno naglašava da se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa uređuju u skladu sa ratifikovanim međunarodnim konvencijama. Domaćim zakonima su zabranjeni prinudni rad i diskriminacija, zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad, kao i pravo na godišnji odmor, socijalnu i zdravstvenu zaštitu itd. Dominantni politički diskurs u Srbiji poslednjih desetak godina neumorno lansira tvrdnje o istorijskom napretku („ekonomski tigar“, „najbrže rastuća ekonomija“, „lider regiona“, „skok u budućnost“…). Istovremeno, zvanična državna statistika slavi istorijski niske stope nezaposlenosti u Srbiji.
Nasuprot „zvaničnoj verziji“ i hvalospevima vlasti, nezavisna istraživanja civilnog sektora i UN-a otkrivaju „skrivenu stranu“ – cvetanje korupcije, visok procenat radnog siromaštva, rad na crno, eksploataciju dece i pravnu nezaštićenost radnika. U senci dežurne političke demagogije krije se poražavajuća sociološka anomalija: fenomen siromašnih radnika (working poor). Vidi se to i u podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) i agencija UN-a; u Srbiji je čak 19,6 odsto građana u riziku od siromaštva, dok preko 122.000 dece živi u apsolutnoj bedi, nemajući dovoljno ni za osnovne životne potrebe (RZS, UNICEF). Kada prag rizika za jednočlano domaćinstvo iznosi skromnih 45.674 dinara, matematika preživljavanja postaje nemoguća misija za stotine hiljada radnika na „minimalcu“ ili onih zarobljenih u sivoj ekonomiji i prekarnim ugovorima.
Dolazimo do paradoksa koji ruši samu suštinu pomenutog koncepta MOR-a: ako čovek radi puno radno vreme od 40 sati (i više) nedeljno, a od svoje plate ne može da plati grejanje i prehrani porodicu, taj rad gubi svoj ekonomski smisao i postaje puki instrument eksploatacije. To više nije statistički problem, već duboka socijalna nepravda koja, rečima čuvenog indijskog filozofa, ekonomiste i nobelovca Amartje Sena, „predstavlja direktnu povredu ljudskog dostojanstva“.
Za kraj citirajmo i ništa manje upečatljivu misao našeg poznatog sociologa rada i istraživača Srećka Mihailovića: „Kod nas se dostojanstvo rada predugo žrtvovalo na oltaru tranzicije. Kada radnika svedete na status pukog preživljavanja i stalnog straha od otkaza, vi niste reformisali tržište rada – vi ste ugasili radničko dostojanstvo.“
Svetozar Raković