Čist vazduh nije luksuz. Bezbedna voda nije komfor. Zdrava životna sredina nije privilegija. To su osnovni uslovi života.
Klimatska i ekološka pravda nisu samo pitanja zaštite prirode, one su pitanja ljudskih prava, ravnopravnosti i odgovornosti društva prema onima koji danas žive, ali i prema generacijama koje dolaze.
Kada istražujemo ekološke teme, pored uzroka i povoda za stanje i situacije u kojoj se nalazimo uvek se vraćamo na isto pitanje: ko plaća cenu?
Ko plaća cenu zagađenog vazduha? Ko plaća cenu zagađene vode? Ko plaća cenu klimatskih promena, suša, poplava i požara? I, možda najvažnije — da li tu cenu svi plaćamo jednako?
Odgovor je, naravno, ne.
Zato ekologiju više ne možemo posmatrati samo kao priču o zaštiti prirode. To je priča o zdravlju, ekonomiji, ljudskim pravima, socijalnim razlikama i bezbednosti.
Pravo na život, zdravlje i dostojanstvo teško je ostvariti ako čovek nema pravo da diše čist vazduh, pije bezbednu vodu i živi u sredini koja ne ugrožava njegovo zdravlje.
Nije svuda isto zagađenje-nije svuda ista zaštita.
Nije dovoljno pitati koliko je neka sredina zagađena, moramo da istražimo ko tamo živi, koliko dugo je izložen riziku i kakvu mogućnost ima da se zaštiti?
Kada govorimo o zagađenju, često govorimo u brojkama: koncentraciji čestica, procentima prekoračenja, količini emisija gasova, parametrima o kvalitetu vode… Zaboravljamo da iza svake brojke stoji čovek.
Neke porodice žive pored industrijskih postrojenja. Deca odrastaju u zagađenom gradu. Zagađenje je krivo za veliki broj bolesti. Radnici, shodno specifičnim poslovima, provode sate na otvorenom tokom toplotnog talasa. Poljoprivrednici svake godine sve više strepe zbog suša i poplava. U isto vreme, postoje delovi sveta koji nisu direktno izloženi zagađenju kao i posledicama klimatskih promena.
Zato nije dovoljno pitati koliko je neka sredina zagađena, moramo da istražimo ko tamo živi, koliko dugo je izložen riziku i kakvu mogućnost ima da se zaštiti? U Srbiji se ta i slična pitanja mogu postaviti u Boru, Smederevu, Kostolcu, Obrenovcu, ali i u brojnim manjim sredinama u kojima su problemi drugačiji: divlje deponije, neuređena kanalizacija, zagađeni vodotokovi, loša infrastruktura ili nedovoljna zaštita od poplava i požara. Isti obrazac vidimo širom Zapadnog Balkana.
Klimatska pravda nije izbor-to je pravo!
Klimatska pravda i pravedna tranzicija moraju da obezbede smanjenje zagađenja i zelenu budućnost uz zaštitu ljudi, radnih mesta i zajednica.
Dok najveći zagađivači snose najveću odgovornost, najugroženije zajednice plaćaju najveću cenu. Zajednice koje zavise od uglja i termoenergetike suočavaju se sa zagađenjem, ali i sa teškim pitanjem: kako sprovesti energetsku tranziciju, a da ljudi ne ostanu bez posla i prihoda? Zato klimatska kriza nije samo pitanje temperature, emisija i vremenskih ekstrema, ona je pitanje nejednakosti. I tu počinje priča o klimatskoj pravdi To je ključna oblast koja dokazuje da je problematika ekologije prerasla u pitanje pravedne tranzicije.
Jer nije dovoljno zatvoriti postrojenja koja zagađuju, moramo rešiti pitanja egzistencije ljudi koji su od njega živeli.
Klimatska kriza ne pogađa sve jednako
Klimatska kriza nije samo pitanje temperature, emisija i vremenskih ekstrema, ona je pitanje nejednakosti.
Klimatske promene dodatno ogoljavaju postojeće društvene razlike. Toplotni talas nije isti za čoveka koji radi u klimatizovanoj kancelariji i radnika koji osam sati provodi na otvorenom. Suša nije isti rizik za veliku kompaniju i malog poljoprivrednika. Poplava nije ista za porodicu sa osiguranjem i ušteđevinom i onu koja nema novca ni za osnovnu sanaciju štete. Zato klimatska kriza nije samo pitanje temperature, emisija i vremenskih ekstrema, ona je pitanje nejednakosti. I tu počinje priča o klimatskoj pravdi.
Ko je najviše izložen? Ko ima najmanje mogućnosti da se zaštiti? Ko donosi odluke? Ko ima pristup informacijama? Ko dobija korist, a ko snosi posledice? Bez odgovora na ova pitanja nećemo moći da razumemo suštinu i razmere posledica klimatskih promena na život, društvo i sistem.
Ravnopravnost nije dodatak klimatskoj politici, ona je njen uslov!
Ravnopravnost pod klimatskim pritiskom, ne znači da svima treba dati isto. Znači da svi moraju imati stvarnu mogućnost da budu zaštićeni.
Kada nestaje vode, kada hrana poskupljuje, kada porodica ostane bez prihoda ili kada prirodna katastrofa poremeti svakodnevni život, teret brige o porodici često dodatno opterećuje žene. To je očigledno kroz više neplaćenog rada, manje ekonomskih mogućnosti, veće nesigurnosti. U kriznim okolnostima mogu biti povećani i rizici od nasilja i drugih oblika ugrožavanja žena. Ali, žene ne treba posmatrati samo kao ranjivu grupu. One moraju biti deo rešenja. Ako odlučujemo o vodi, energetici, poljoprivredi, gradovima i zaštiti od katastrofa, onda žene moraju biti za stolom gde se te odluke donose.
sto važi za decu, starije, osobe sa invaliditetom, siromašna domaćinstva i sve one čija je sposobnost da se zaštite manja od prosečne.
Ko je odgovoran?
Lična odgovornost je važna, ali ne sme postati izgovor za institucionalnu neodgovornost.
Odgovornost počinje od pojedinca. Ne bacati otpad. Ne paliti ga. Štedeti vodu i energiju. Čuvati prirodu. Prijavljivati zagađenje. Biti informisan. Ipak, tu ne treba stati. Građanin ne može sam da kontroliše industrijske emisije. Ne može sam da zaštiti reku. Ne može sam da promeni energetsku politiku. Ne može sam da izgradi sistem upravljanja otpadom.
Zato odgovornost mora biti proporcionalna moći.
Država mora da postavlja pravila i kontroliše njihovu primenu. Institucije moraju biti transparentne. Privreda mora da odgovara za posledice svojih aktivnosti. Građani moraju imati pravo da znaju šta se dešava u njihovom okruženju i pravo da u tim odlukama učestvuju.
Pitanje nije samo kakvu prirodu ostavljamo deci
Kada govorimo o zaštiti životne sredine, često kažemo da to radimo zbog budućih generacija, ali pre svega mi već danas živimo „posledice“ ekoloških odluka.
Posledice loših odluka, navika i politika već živimo, a ekološki dug koji ostavljamo iza sebe je sve veći. Trošimo prirodne resurse brže nego što priroda može da ih obnovi i nadoknadi. Račun za to već plaćamo. Zato se pitanjem zaštite životne sredine treba baviti na svakodnevnom nivou u svim segmentima života. U konačnom, to je borba za opstanak dok smo okupirani drugim stvarima.
Nataša Nešković