„Do održivog zaposlenja“ – prava osoba sa invaliditetom ne smeju biti zapostavljena
Predsednica Centra za ravnopravnost i bezbednost Brankica Janković učestvovala je na stručnoj diskusiji „Do održivog zaposlenja“, koju je organizovala advokatica Jasna Stojanović u Privrednoj komori Srbije, okviru kampanje „Invaliditet nije prepreka. Barijere jesu“, Na skupu je predstavljen dokument javne politike „Uključeni, ali nevidljivi – o politikama zapošljavanja, praksama i ishodima za mlade osobe sa invaliditetom u Republici Srbiji“, koji ukazuje na brojne izazove sa kojima se mladi sa invaliditetom suočavaju na tržištu rada.
„Ogroman raskorak postoji između formalne dostupnosti prava, usluga i mera i njihove primene u praksi. To nije nova informacija, ali kada govorimo o mladim ljudima sa invaliditetom, ova poznata ocena stanja dobija dodatnu težinu“ tako ni teško vreme, ni “preči problem”, ne mogu biti razlog da se prava osoba sa invaliditetom stave u drugi plan. Ravnopravnost i bezbednost moraju biti deo odgovora na društvene izazove, a ne tema koja se odlaže za neka bolja vremena. Ono što se mora promeniti trajno je “kultura štikliranja” kao obrazac koji neguje održavanje diskusija I učešča građana forme rade i štikliranja kvdratića u dokumentima I obrascima za izveštavanje nadležnih državnih organa ili kao deo procesa u okviru evropskih integracija jer to nije suština evropskih standarda I vrednosti istakla je Brankica Janković.
Izdvojili smo iz diskusije nekoliko ključnih pitanja koja zahtevaju sistemske promene za koje ćemo se zalagati u našem radu.
-Mere za zapošljavanje moraju davati stvarne rezultate -nedostatak podrške i znanja često dovodi do toga da poslodavci biraju uplatu sredstava u poseban budžetski fond, umesto da se ta sredstva usmere u rešenja koja će doprineti stvarnom zapošljavanju osoba sa invaliditetom.
-Procena radne sposobnosti zahteva temeljnu reformu u kojoj olazno pitanje ne bi trebalo da bude šta osoba ne može da radi, već šta može, koje su njene sposobnosti i koja vrsta podrške joj treba damože uspešno da obavlja posao. Fokus mora biti na kapacitetima osobe, a ne na njenom invaliditetu.
-Neophodna je promena društvenih stavova i kulturnih obrazaca. Osobe sa invaliditetom se moraju posmatrati kao ravnopravni građaneisa pravom na rad, samostalnost, dostojanstvo i puno učešće u društvu.
-Pristupačnost mora biti rešavana brže i sistematičnije. Uklanjanje fizičkih, digitalnih i drugih barijera ne predstavlja korist samo za osobe sa invaliditetom več I starije osobe, roditelje sa malom decom i druge.
-Potrebna je kvalitetnija podrška i poslodavcima i osobama sa invaliditetom, ne samo u procesu zapošljavanja, već i u prilagođavanju radnog mesta i održavanju zaposlenja.
-Posebnu pažnju treba posvetiti osobama sa nevidljivim invaliditetom i retkim bolestima. Njihove potrebe često ostaju neprepoznate, a od njih se neretko očekuje da „dokazuju“ poslodavcu zbog čega ne mogu da obavljaju određene poslove ili rade puno radno vreme. Bolesti koje nisu vidljive, poput zapaljenskih bolesti creva, mogu stvarati ozbiljne i progresivne teškoće, koje moraju biti uzete u obzir prilikom organizacije rada.
Centar za ravnopravnost i bezbednost podržava napore usmerene ka uklanjanju svih barijera i stvaranju uslova za ravnopravno učešće osoba sa invaliditetom na tržištu rada i u društvu, jer održivo zaposlenje nije samo pitanje radnog mesta – to je pitanje ravnopravnosti, dostojanstva i bezbednosti.
